Koja je najskuplja greška koju ljudi prave kada je mentalno zdravlje u pitanju?

Prihvatiti da život ponekad može biti težak nije isto što i pomiriti se sa tim da nam dugo nije dobro. Kako ističe psihološkinja Sofija Petković, trenutak u kojem prestanemo da sopstvenu patnju smatramo neizbežnim delom života može biti početak promene.

Upravo je normalizovanje sopstvene patnje jedna od najvećih grešaka kada je mentalno zdravlje u pitanju, smatra ona. Kada čovek dugo funkcioniše sa osećajem iscrpljenosti, nezadovoljstva ili stalne napetosti, vremenom može početi da veruje da je to jednostavno život i da nema mnogo prostora za promenu.

„Takav je život“ nije uvek odgovor

„Ljudi često kažu: ‘Takav je život’, ‘proći će’, ‘nije to ništa’, ‘samo je trenutak’ i vremenom počnu da veruju da je sasvim u redu da budu iscrpljeni, umorni, pod stresom, bez nekog većeg životnog zadovoljstva. Ali to je problem. Kada se naviknete na loše stanje, prestanete da tražite način da uvedete promenu“, naglašava Sofija.

Ove rečenice same po sebi nisu problem. Svako prolazi kroz teške periode i nekada zaista treba sebi dati vremena da se stvari slegnu. Ali ako „proći će“ postane odgovor na sve ono što nas mesecima opterećuje, možda je vreme da zastanemo i pitamo se: Kako mi je zapravo? Konstantan umor, razdražljivost, napetost ili gubitak zadovoljstva mogu dugo ostati neprimećeni upravo zato što svakodnevno funkcionisanje spolja izgleda sasvim uobičajeno.

Zašto ljudi normalizuju sopstvenu patnju?

Razlog često nije u tome što neko ne želi da mu bude bolje. Ljudi se na teško stanje mogu navići jer im je lakše da ga objasne nego da priznaju da nešto treba menjati. Tu su i svakodnevne obaveze. Kada je život ispunjen poslom, porodicom, finansijskim brigama i drugim odgovornostima, sopstvene potrebe lako završe na dnu liste prioriteta.

Pored toga, postoji i poređenje sa drugima: ako su svi umorni i pod stresom, lako je zaključiti da je to jednostavno normalan deo odraslog života.

Kada loš period postane način života?

Normalizovanje patnje najčešće se ne događa preko noći. Prvo se pojavi osećaj da je svega previše. Zatim se naviknemo na umor, počnemo da otkazujemo planove, sve manje vremena provodimo radeći stvari koje volimo i sve češće funkcionišemo po principu „samo da preguram dan“. Vremenom takav ritam može početi da deluje potpuno normalno.

Ne mora svaka tuga, zabrinutost ili stres da bude znak da je potrebna stručna pomoć. Neprijatne emocije sastavni su deo života. Ipak, kada se određeno stanje dugo zadržava i počne da utiče na san, odnose, posao ili svakodnevno funkcionisanje, vredi ga shvatiti ozbiljno.

Mentalno zdravlje ne treba da čeka

Izuzetno je važno mentalno zdravlje posmatrati kao deo ukupnog zdravlja, a ne kao temu kojoj se posvećujemo samo kada više ne možemo da funkcionišemo. To može da znači razgovor sa bliskom osobom, postavljanje granica, više prostora za odmor, promenu nekih svakodnevnih navika ili razgovor sa stručnjakom kada osećaj da nešto nije u redu traje i počne da opterećuje svakodnevni život.

Tražiti pomoć ne znači da je neko slab ili da nije sposoban da se izbori sa životom. Naprotiv, prepoznavanje da nešto nije u redu može biti važan korak ka promeni.

Promena ne mora odmah da bude velika

Kada neko dugo živi sa osećajem da nešto nije kako treba, sama pomisao na promenu može delovati ogromno. Ipak, prvi korak ne mora biti dramatičan. Može početi od iskrenog razgovora sa osobom od poverenja. Nekome će značiti da postavi jasnije granice između posla i privatnog života, nekome da promeni svakodnevne navike, a nekome će biti potrebna podrška psihoterapeuta ili drugog stručnjaka za mentalno zdravlje.

Važno je da se ne čeka trenutak kada postane „dovoljno loše“ da bi čovek sebi dozvolio da potraži pomoć..

Foto: Dupe, Unsplash